U eri AI tehnologije, pre par meseci videla sam na YouTube na nekom random kanalu AI verzije evergreen hitova narodne muzike. I moram priznati da me AI jazz verzija pesme, odnosno omiljenog hita Zlatana Ibrahimovića, „Jutro je“ Nade Topčagić poprilično oduševila. Preporučila bih rado stranicu, pošto sam sačuvala tu objavu, međutim izgleda da nije više aktuelna.
Na stranu to da li jesmo ili nismo za moderne tehnologije, AI kao alat može da bude izuzetno koristan, ali je kao i bilo koja druga inovacija ili patent dočekano na nož. Tako su bili i protiv parne lokomotive, pa eno Japanci dostižu brzinu vozova i do 400km/h. Sve ima svoje, pa tako i ovo…
No, to ipak nije predmet mog današnjeg blog posta. Tema je komentarisanje posta na internetu, na jednoj od društvenih mreža.
“Jutro je” … ipak u dvoje
Elem, kao što je AI uradio sam prepev pesme „Jutro je“, tako sam u moru prepeva tuđih pesama na društvenim mrežama naletela na samozvanog umetnika (samozvani jer zvanično muzičko obrazovanje nema, a o talentu je diskutabilno diskutovati) prepevao pesmu nedavno preminulog Halida Bešlića. Sam je naveo da je prepev radio u jazz verziji, fer play – sam jeste naveo da je cover. Ali hipotetičko pitanje „da li ovo ima dušu“ je malo je reči degutantno, s obzirom na pesmu i izvođača čiju je pesmu odabrao. Čovek je sve radio s dušom, i svaka mu je pesma takva da se nakožimo i dan danas (slušali to privatno, i voleli ili ne opus pomenutog pevača, pa čak i ko ne voli pomenuti žanr, čovek je prosto bio za sevdah).
Sama reč „sevdah“ nastala od turske reči „sevda“ što u prevodu znači ljubav, strast, pa i ljubavna čežnja. U stvari je sinonim za ljubavnu bol. A od pomenute reči nastao je i naziv za tradicionalne bosanske pesme tzv. „Sevdalinke“. S obzirom na poreklo reči, tako i pesme imaju orijentalni prizvuk, i uvek pevaju o najdubljim i najtananijim osećanjima. I kako onda postaviti ovakvo pitanje?! (ovde bi se moglo prozboriti o granicama dobrog ukusa, posebno posmatrajući činjenicu da je čovek nedavno otišao sa ovog sveta).
Sa druge strane, sam zvuk tih pesama je često setan, prati ih sporiji tempo, laganiji ritam i izuzetna harmonija. Ali onaj ko ih izvodi, iznad svega mora imati puno duše, jer je ogroman zadatak preneti tu količinu emocije na publiku, i dotaći svakog čoveka koji šapuće svojoj duši dok pevuši ovakav melos.
Uglavnom, složićemo se da nije sve za svakoga, pa tako i „pjesme“, ne može baš svako ni da čita „Eminu“ Alekse Šantića onako izražajno kao pesnik, ili besednik; a isto tako ne ide baš da je peva bilo ko, kao što Haris nikad ne bi otpevao „Polomiću čaše od kristala“ kao Miroslav, tako ni Miroslav ne bi otpevao baladu „Sjećaš li se one noći, kad si meni rekla ne“ onako izražajno i ubistveno kao Haris (omiljena „pjesma“ mog tate je „U lijepome starom gradu Višegradu“, razumnjivo da sam sa tim odrasla).
Malo autenčnija verzija Emine, za ljubitelje…
Da se vratimo na temu komentarisanja. Moderno vreme donelo je moderne mere. Te je danas, više nego ikad, svako pozvan da ostavlja komentare gde god stigne, od društvenih mreža, preko portala, foruma i tako dalje. I fascinantno je koliko tamo dijagnoza se nađe, a nekako najmanje ljudskosti, u ovo vučije vreme.
Poklonici pomenutog umetnika (sorry but not sorry, jedan je Čola) komentarišu ovako nekako:
Ako zaviriš čoveku u dušu, shvatićeš da postoji gomila karakternih osobina, podjednako raspoređenih da se od njih može sastaviti celokupno društvo. Međutim, iz mnogih razloga: odrastanja, druženja, rada i događaja – jedan karakter se ističe i pokazuje čoveka onakvim kakav je zapravo.
Da li ovo ima dušu?
Ono sto si ti pogodio ovdje je da spojis 2 pjesme a da pri tome ne pokvaris original. Inace ovi sto komentarisu da ovo nije jazz su rodom sa bruklina a porijeklom iz etiopije, vrhunski strucnjaci i savjetnici eltona johna.
Zar ne važi ona dobra stara „o ukusima se ne raspravlja“?! I gde to piše da svima treba to nešto da se svidi? Zar nas nisu kao male učili da se „ne možemo svideti svima“? Ali ovako je kad se pujda ego nečiji. Ismevaš ljude koji eto možda samo vole pravi jazz zvuk, i sorry ali jazz nema bas vibrato. Pa znači da eventualno komentar (i dalje žalim što nemamo dugme „dislike“ nigde više osim na YouTube) da nam se ne dopada, onda smo „savetnici eltona johna“ (lična imena inače sam učena da pišem velikim slovom, ali ovde citiram autora komentara) i „rodom sa bruklina“, sorry druže al ja od kad sam učila gramatiku, naučila sam da se kaze: Predlog “IZ” pa kog mesta… A poreklom ili „porijeklom“ da precizno citiram, hm… Što bismo trebali biti iz Etiopije da bismo, ili ne, komentarisali jazz? ovo, moram biti iskrena, ali geografski ne razumem baš, pošto je stvar opšte kulture da znaš da je jazz nastao u afroameričkim zajednicama, lokalitet Nju Džerzi, Amerika.
A takođe, nije sramota ne znati. Ali, opet kažem, ego je čudna boljka. Bez obzira na background.
